Često, kada se osvrnem na protekle godine, i to na svoje, moram da kažem da prezirem sam sebe, i gadim se samog sebe. Sada se gadim na sebe, ali onda kada nisam ništa znao, stvarno sam bio iskreno i naivno u svemu.
Ja sam čitav život plazio po cesti i poznajem svako zagrebačko dvorište, a Azru sam napravio po sebi. To je ulični bend, Azra je u stvari artistički ulični bend i to je sve.
Kada sam 1972. godine završio gimnaziju počeo sam se muvati po Filozofskom fakultetu. Imao sam kasnije svoju katedru u podrumu Filozofskog faksa. Bilo je to svakog dana od dva do devet. Hektolitri vina su se tamo popili.
Ma, zapravo mi se više sviđa kartka kosa, samo, kad sam kratko ošišan ličim na Turčina, a pošto je ženi sa kojom jesam u Holandiji socijalni status zbog toga grozno pao, zamolila me je sa pustim kosu - ili da se selim. Onda sam pustio kosu kao bolje rješenje, malo da se civiliziram.
Ono sto ja o sebi nalazim to je 90% potpuno izmisljeno, ja nikad nisam recimo ono sto se uvriježilo da, da sam rekao sad oni su nas klali, e sad cemo mi njih ja to nikad u zivotu nisam rekao, to je izmisljeno potpuno.
Pa, ja Jugoslaviju nikada nisam volio. Nije imala dobro ime, to ime mi je uvijek značilo južna robija. Ma dobro, to me nije smetalo, dizajn je bio izvrstan, ali ljudi nisu bilo OK. Ali sad je još gore.
Pametni ljudi ubiru profit a cijela klima je otišla u pizdu materinu. Previše nas je na sceni. Ja sam inteligentan, a ne pametan. Pametni rade za opću guzicu, a inteligentni samo za svoju.
Posao je posao,a ja uopće nisam u mogučnosti da radim posao. Da mi sada daju milijarde,ne mogu ih primiti. Šta će mi te milijarde. Meni treba krma,ne treba mi zlato. Drugim riječima, ništa ne diraj, samo majmuna nahrani.
Prosto mi je neugodno, ja živim ovdje, nisam tu… Što ću sad zajebavat raju, ja sam s tim prostorima povezan još samo jezikom. Jebo te taj jezik, to je ostalo, ali će se izgubiti. Ma, ne da mi je neugodno, nego ne želim da ispadnem neki arbitar… ja sam tu čist i pred Bogom i pred ljudima… ja sam sve uradio i iskorišten sam… Ma, porazila me je ta glupost. Žena mi je rekla da je gledala Karadžića na televiziji i njemu su aplaudirali, možda ti isti koji su prije meni. Šta da sad ja radim, da mi se opet sutra aplaudira?! Ti isti ljudi? A ja sam svih tjerao na razmišljanje… Ma neću više, bilo pa prošlo, ionako je sve uzalud.
Razlika između seljaka i seljačine jednaka je kao i razlika između Hrvata i hrvatine.
Svoju revoluciju sam finansirao sam, pokazao sam da mogu, izveo što je trebalo i - znao sam na vreme da odem. Šta bi još trebalo? Ono, što sam ja napravio, nije niko pre mene. Problemi, na koje sam nailazio, bili su vrlo korisni. Tako sam jedino i mogao da pobedim. Jer, kako je čovek pobedio životinju? Tako što je mislio a slabiji misli i pobedi.
To je tako, a ljudi su mislili lud pa pusti ga da živi. Ja sam rulji zaista svirao i svirao u mozak. Prvu Azru sam konačno složio 1975. godine. Svirali smo uglavnom balade, gdje se pazilo na slaganje vokala, ali sve je to bilo diletantski. Kad sam prvi put na sebe stavio električnu gitaru, pitao sam Paola, koji je već bio bubnjar, kako mi stoji, a on je rekao: Kao sedlo na devi.
Uvijek su mi govorili da ja moram, recimo, promovirati ploču, da se moram slikati, davati intervjue... Pa sam ih pitao: Jeste li čitali Dostojevskog? Vele Jesmo! A jeste li ga kad vidjelio?
