Ako čovjek izabere javnu scenu onda mora paziti što govori, kakve poruke šalje. Ja imam potrebu da stvari dijagnostificiram do kraja i da kažem ljudima da treba da mijenjaju svoje mišljenje. Da je obmana da ljudi ne mogu da žive jedni sa drugima. Oni ne mogu da žive jedni sa drugima samo ako im ne daš mogućnost da žive. A normalno je da ne mogu da žive zajedno ako između njih ne postoji nikakav prostor, nikakva škola nikakva bolnica, nikakva fabrika, to je bilo vezivno tkivo prije rata i razlog zbog kojeg su ljudi zajedno radili i živjeli. Sve je uništeno. Danas ljudi žive jedni pored drugih i osim psa u dvorištu, među njima nema ništa. Ljudi nemaju para da idu jedni drugima ni na kavu, jer da bi nekome otišao moraš mu kupiti kilu kave i šećera. Oni su učinili da ljudi nemaju para.
Gledam ja ovu ljepotu mislim se, đe si čovo s brkovima da viđaš ovo. Ama sama bi te tako progutala u se i požderala, e taka ti je Bosna! Dođem kući. Pita me žena - Što se vrati, crni Salčine? On meni nema Bosne? On meni nema Bosne? Ama ima Bosne, ima i mene u Bosni i biće vala posla i za mene jednog dana ovakog kaki sam.
Mislim da nam ne treba niko od stranaca da zastupa bosansku tužbu. Mi imamo ljudi u BiH koji to mogu uraditi, sa istim autoritetom, samo da im se pruži šansa.
Moj maternji jezik je i bosanski i hrvatski i srpski.
Ne bih dozvolio da se učini prvi genocid na ovim prostorima, a to je genocid nad Jugoslovenima, onim istinskim koji su postali produkt najplemenitijeg što je ova zemlja mogla iznjedriti. Ovog trenutka svečano izjavljujem da sam Jugosloven i to nepopravljivi po uzoru na Strossmayera, Broza i sve one koji su me učili da poštujem razlike, sve ono što podrazumijeva toleranciju.
Ne možeš skočiti u vodu, a onda se čitavog života čuditi što si mokar.
Ništa mi drugo ljudi u životu nisu govorili nego samo - šuti, šuti, šuti i šuti. A ja neću da šutim! Kako i ne bi. Odem neki dan u poduzeće - Imali posla? Nema! Hoće li biti? Kaže - Možda! Pa kad da dođem? Dođi sutra. Dođem sutra. Imali posla? Nema! Hoće li biti? Kaže - Možda! Pa kad da dođem? Dođi sutra. E ne dođem im ja sutra. Dođem prekosutra. Imali posla? Nema!
Novokomponovani duh je najbolje pogonsko gorivo nacionalistima. Zato se nemojte čuditi što se žrtva divi katilu. U novokomponovanoj muzici je i to moguće.
Optimizam treba prepustiti trijeznim ljudima. Kada oni postanu optimisti, tada ću jako vjerovati u tu riječ da nešto znači. Sve dotle dok je ona privilegija maloumnika i ljudi koji ne misle dovoljno svojom glavom, ja ću se ipak vratiti u realni pesimizam. On je puno kreativniji, jer umjetnost nikada nije patila od pretjeranog optimizma. Pesimisti su uvijek bili oni koji su pokretali ovaj točak povijesti naprijed, a aktivisti su uglavnom završavali sa ratovima.
U ovoj zemlji živi sigurno 70 posto mentalno nedoraslih ljudi koji nikad nisu bili nigdje osim ako ih neko ne protjera. I otjera.
