Ako mi dođeš kada sam tužna,tuga će moja blaža biti...Ako mi dođeš kada sam sretna,moja sreća biti će beskrajna!
Ako se spusti tuga,dušu mi nagrize,ako ne bude nikoga blizu,dođi,Gospodine,da se naslonim bar na tren,da se odmorim od života malo.
Daruj mi,Bosno moja,radost svojih proplanaka,čistoću izvora,dubinu rijeka i snagu planina.
I kamenu je lakše kad nije sam,kada se kamen na kamen osloni,kada kamen kamen zagrije.
I tamo daleko na putu djetinjstva,tamo davno,od postanka planina naših grle se dva kamena,gore lijevo od Vrbasa...
Jedan je galeb jutros ranjen bio,svoju ranu u more krio.Plakao e galeb u jutarnje sate,gledajući njega mislila sam na Te.Jedan je galeb u zoru cvilio i plakao.O ljudi,što smo zli,pa dokle tako!
Kad si sam i kada misliš da te nitko ne razumije,da nitko te ne čeka.Sjeti se:On je izvor,ti si rijeka,a Ušće te čeka...
Lijepo je kamenu kada se dodiruje,i kada ga kiša opere.Tada je on topliji od čovjeka...
Mnogo je laži u grču svome opet smo sami,a znaš,ljepše je kad smo skupa.Bacimo maske,uzmimo baklje i spalimo sve,što nas razdvaja!
Na raskrižju svakom misao mi dođe:koliko puta Gospode,koliko i dokle ići ću sama?Zar nisi rekao da si Ti Put,pođi Ti sa mnom,jer umorna ja sam,a život je oštar,život je krut...
Ne znaš ti što je tuđi krov,zidovi,pod i ležaj tvrdi,vrata tuđa i žlica.Pitaš za nož i vilicu gdje su.Ah,baš si smiješan,što mi to treba?Ja imam samo svoje:usta,ruke,sol i krumpira malo skuhanog na tuđoj vodi...
Neka vam slomljeno klasje priča o gorčini mojoj,neka vam cvrčak otpjeva moju bol,ili planine naše,meni je svejedno.Ako pričala budem,ali ne znam komu,svojom ću tugom raniti nebo,o sirotinja moja,jade moj jadni,draži si mi ipak no nepravdom stečeno blago...Ja nemam ništa osim mirnih snova...
Obriši prašinu,ako je pala,zalij svaku plemenitost,a ima toga,iščupaj korov,boljet će ali neka,sve će to proći...
Oče naš,koji jesi na Nebesima,prošeći malo Zemljom svojom.Daj da se posveti Ime Tvoje u životu i djelima našim.
Otvori prozore duše svoje da proljeće sa suncem uđe.Otvori,bez straha,neka se prozrači,zalista,propupa,zamiriše,zaživi...
Pokloni mi danas:bogatu,plemenitu dušu,topla njedra i vjetrovite oči...da znam praštati.
Pokloni mi svoje zore,svitanja,sutone,svoje kiše i oblake,svoje duge,patnje,nadanja,sve mi pokloni Bosno moja,patnice gorda!
Povedi me tamo gdje suza nema.Povedi me iz moje osrednjosti.Povedi me u svijet nade,ljubavi i mira.Povedi me Bože u ljepše i bolje sutra.
Pozdravi sve u Planini mojoj:sljepiće,zmije,guštere i ptice.Zagrli,Bože,stablo u zoru,poljubi ga i reci:samo ti rasti,oni će doći...
Reci mi,Bože,jesam li kamen ili sam plamen.Jesam li suza ili sam rijeka ili sam možda oaza neka?Jesam li blato,trn ili ruža što miris pruža?Jesam li,Bože,stablo suho,jesam li biće ili sam drvo?Reci mi,Bože,kuda ću poći?Ovdje su tamne i duge noći.Jesam li suza,ponor ili rijeka?Ne,ja sam biće koje Te čeka...
