„Koliko god da je vrijedan jezik transcendentalne budalaštine za mnoge praktične pravne potrebe, on je u potpunosti beskoristan kada hoćemo da proučavamo, opišemo, predvidimo, i kritikujemo pravne fenomene. Te, iako sudije i pravnici ne moraju biti pravni naučnici, od određenog je praktičnog značaja da bi oni trebali prepoznati da tradicionalni jezik argumenta i odluke niti objašnjava niti opravdava odluke sudova. Kada se živopisne fikcije i metafore tradicionalne jurisprudencije smatraju razlozima za odluke, radije nego poetička i mnemonička sredstva za formuliranje odluka donesenih iz drugih osnova, onda autor, kao i čitalac odluke ili argumenta, sklon je da zaboravi društvene sile koje oblikuju pravo i društvene ideale kojim se pravo treba suditi. Stoga se najinteligentnije sudije u Americi mogu baviti konkretnim praktičnim problemima proceduralnog prava i korporativne odgovornosti bez obzira prema ekonomskim, socijalnim i etičkim pitanjima kojih se dotiče.”