Bože, daj da stignu ča je godi tebi;rnStvori milosti meni, pokrip rabu tvoju,rnDa stvar svarši koju misal moja plodi,rnDa se tebe boju puci ter narodi!rn
Da se kriposti cvit – hći biše MerararnKi zide do stara roda Simeona,rnBrata Isakara tere Zabulona;rnMuža imi ona ki se zva Manases.
Dike ter hvaljen’a presvetoj JuditirnSmina nje stvoren’ja hoću govoritirnZato ću moliti, Bože, tvoju svitlostrnNe htij mi kratiti u tom punu milost.
Judit strese uha: Neću, reće, togarnDa ockvarnih duha, ne rasardim Boga;rnDa jist ću ovoga ča vo s sobom nosim,…
Mnozi ju zaisto vlastele prosiše,rnOna Bogu listo služiti želiše;rnSkrovišće imiše gori gori pod slimena,rnGdi Boga zoviše s rabom zatvorena.
Opskužeći zakona ki jim da Mojises.rnOvogaj na poses, gdi se žetva tvori,rnKad Sirij tere Pes najvećima uzgori,rnMoć toplin umori plamena vrućijih;rn
Ovo ča veruju po tebi ja moći,rnKoko potribuju, hotij mi pomoći,rnU dne ter u noći tebi da hvalu dam,rnJer u tvoje moći sad sveršit to uzdam.
Riše juj: Slava si Jerosolime sve,rnSva radost naša si, počten’je zemlje se;rnJere je sarce tve muški se nosilo,rnTobom je strane ove misto oživilo.
S urehami tezmi, ča mi je viditi,rnDostojna bi s knezmi na sagu siditi;rnI jošće hoditi na pir s kraljicamirnI čtovana biti meju banicami.
Sada, sada hodi, tvoj grad JerosilimrnOd nevolj slobodi i vas puk tvoj, molim;rnRasap daj oholim ki se uzvišuju,rnPokoj pošlji boljim ki se ponižuju.
Splete glavu kosom, vitice postavirnKontuš s urehom som vazam na se stavi;rnS ošvom ruke spravi, uši s ušerezmernNa nogah napravi čizmice s podvezmi”
Sva moć riči moje izrići ne umitrnPobožje koko je, cić koga gradi svit,rnPrem ako mladih lit biše i lipa stvora
Svitlo čarljeni ja rubin na parstih,rnCafir se modriti, biliti na rukavihrnBiser i na buštih, i sve od zlatih plasrnSjati se na bedrih prehitro kovan pas.
Tada sa nahaja Judit u gradu tom,rnKano svih nathaja lipostju, dobrotom,rnKa živit životom odluči prečisto,rnPoče imit od kom udovičtva misto
Tim blagoslovljena bit ćeš po sve dni,rnBiti ćeš blažena gbi dobru konca ni.
Tko ste, da ćete moć božoju iskusiti, Ter svim vekšu nemoć, vekši gnjev nauditi? Jer se rasrditi hoće tom ričju Bog, Pri ner se smiliti, ni dat nam odlog
Udne ter u noći tebi da hvalu dam,rnJer u tvoje moći sad sveršit to uzdam.
Velik urehe glas, da liposti veći,rnKa biše kako klas iz trave restećirnAli kami, ki steći u zlato, zlatu da,rnIzvarsno svitleći, da zlato većma sja
Živine velik broj muž bo nje ostavirnI blago mnogo njoj kad se s njom rastavi;rnDa ona ne stavi u tvom sarce svoje,rnNer ko ljube pravi, vikomnje kono je.
